Јован Цвијић, оснивач научне српске географије, професор и и ректор Универзитета у Београду, академик и председник Српске краљевске академије (данашње Српске академије наука и уметности) рођен је 25. септембра (према старом календару) 1865. године у породици Марије и Тодора Цвијића у Лозници.
У то време деца су крштавана неколико дана после рођења, те је мали Јован крштен 2. октобра (према старом календару) 1865. године у Цркви Покрова Пресвете Богородице у Лозници. Кум на крштењу био је Живко, ђак из Лознице, син Марка добошара.Поред Јована, Марија и Тодор су имали петоро деце: Милеву, Соку, Ангелину, Наду и Живка. Преци са очеве стране доселили су се у Лозници из дробњачке жупе после Првог српског устанка.
Тодор, Јованов отац, бавио се трговином. Јованова мајка Марија, била је пореклом из породице Аврамовића из Корените. Њена породица се бавила пољопривредом.
Јован је био привржен својој породици. Како није имао своју децу, пружао је помоћ деци сестре Наде и брата Живка. Тестаментом (протокол М. бр. 2283) сачињеним 21. марта 1924. године, Јован је Надиној деци – Љубици, Ружици, Ђорђу, Јовану и Момчилу оставио 25.000,00 динара, док је Живковом сину Милораду оставио тридесет акција Врачарске штедионице.
Своје детињство у Лозници описао је у аутобиографији „Из успомена и живота“, објављеној 1923. године у Новом Саду. Према његовим записима дечачке дане проводио је у игри око брда Кличевца.
У свом родном граду завршио је основну школу и два разреда гимназије. Као основац поред обавезне литературе читао је и додатну – песме и приче из Вукових збирки, Вуков „Рјечник“, Вукову збирку загонетки, „Сан Матере Божје“, сановнике и рожданике. У време Јовановог школовања у Лозници је постојала само дворазредна гимназија, те је своје школовање наставио у Шапцу где је постојала четвороразредна гимназија.
Данас у Лозници, научниковом месту рођења, постоји школа која носи његово име два споменика подигнута у његову част. Сваког октобра организује се и манифестација „Дани Јована Цвијића“, чији је циљ чување сећања на живот и рад српског научника, као и популаризацији науке.
Крајем XIX века, када је Јован Цвијић похађао гимназију, Шабац је био трговачки град са полугимназијом, која је у оно време била најуређенија образовна установа у Србији, захваљујући тадашњем директору Ђури Козарцу. Настава се изводила редовно и од ученика се захтевао озбиљан рад.
После завршена два разреда Гимназије у Лозници, Цвијић је наставио своје школовање 1879. и 1880. године у Гимназији у Шапцу. Био је вредан и даровит ђак, те су га професори сматрали за једног од најбољих ученика.
Међу професорима, највећи утицај на њега су оставили поменути директор Ђурo Козарац, који је предавао немачки језик, Владимир Карић, професор географије и Ранко Петровић, професор физике.
Према Цвијићевим белешкама, на часовима код директора Козарца ђаци су добро научили основнo знање немачког језика које су касније бољи ђаци само допуњавали.
Поред немачког језика, Козарац је ђаке водио на екскурзије на којима их је упознавао са флором Србије.
Професора географије, Владимира Карића описао је као намргођеног и ћуталицу, оштре памети.
Професор Карић је предавао географију, предмет који је, захваљујући Карићевом утицају, Цвијићу постао научна преокупација. Тада су се у оквиру наставног предмета географије изучавале наставне јединице посвећене истраживању ваневропских континената.
Поред професора немачког језика и географије, на Цвијића је велики утицај имао и професор физике Ранко Петровић, који је бољим ђацима препоручивао дела и часописе са социјалистичком тематиком, а за које је Цвијић написао да су веома формирајуће утицали.
Читао је расправе и чланке Светозара Марковића, Пере Тодоровића и преводе Чернишевског у часописима „Рад“ и „Стража“, затим „Тежак“, „Хришћански весник“ и „Видело“.
Поред часописа, читао је књиге о историји цивилизације, преводе Колбова и Дрепова, и књиге Милана Ђ. Милићевића о Србији.
Сваку школску годину Гимназија у Шапцу је завршавала свечаношћу која се називала „класификација“. Ова свечаност се организовала уочи црквеног празника Петровдана.
На крају трећег разреда, за време класификације, директор је прогласио Цвијића најбољим ђаком. И четврти разред је завршио као најбољи ђак, а затим је школовање наставио у Београду.
Јован Цвијић је највећи део свог живота провео у Београду, месту из којег је планирао и осмишљавао своја научна истраживања, основао Географски завод (данашњи Географски факултет), Српско географско друштво, затим организовао свој педагошки рад на Универзитету у Београду и вршио одговорне функције као што су ректор Универзитета у Београду и председник Српске краљевске академије.
Захваљујући стипендији Општине Лозница уписао је пети разред гимназије у Београду, коју завршава у генерацији са истакнутим личностима српске науке и културе: Михаилом Петровићем Аласом, Павлом Поповићем, Љубомиром Стојановићем и др.
На студијама је одлазио на теренске екскурзије са професором геологије Јованом Жујовићем. На овим екскурзијама се зантересовао за проучавање геолошког састава и облика рељефа. Добијене податке који се односе на термине који описују облике рељефа (коса, брег, брдо, чот, кик, чука, хрид, вртача, пећина, понор, бук, скоковац, планина и клисура) синтетизовао је и објавио у оквиру свог првог научног рада „Прилог географиској терминологији нашој“. Цвијићев рад објављен је у „Просветном гласнику“ 1887. и 1888. године.
Након завршених студија на Великој школи, завршио је и докторске студије на Филозофском факултету Универзитета у Бечу. Као модерно школованог доктора географских наука, Министарство просвете Србије именовало га је за професора Велике школе у Београду. Његов педагошки рад састојао се из формирања Географског завода (данашњег Географског факултета), његовог опремања литературом, географским картама и инструментима, као и организовања наставе и увођења њених нових облика као што је био Географски семинар у оквиру којег су учествовали и професори, научници усмерени у другим научним областима, као и културни и просветни радници.
Програм наставе Јована Цвијића на Великој школи садржао је следеће наставне предмете: Историја географије и главних географских открића, Основи математичке географије, Физичка географија, Географија Балканског полуострва и Политичка географија осталих земаља.
Године 1905. Велика школа је прерасла у Универзитет у Београду. Том приликом Влада Србије је именовала првих осам професора Универзитета (Јован Жујовић, Сима Лозанић, Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас, Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић, Љубомир Јовановић), међу којима је био и Јован Цвијић.
За време свог педагошког рада два пута је обављао и дужност ректора Универзитета. Залагао се за организацију ове образовне установе и редовно извођење наставе, уз залагање за побољшање услова живота и рада студената.Због изузетних научних резултата и радова публикованих у Србији и иностранству изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 1896. године. Три године касније (5. фебруара 1899. године), са само 34 године, Српска краљевска академија га је на главном годишњем скупу изабрала за редовног члана за област природне науке.
Научник је на свечаној академији излагао приступну академску беседу под називом „О структури и подели планина“. Током свог рада у Академији обављао је и дужности секретара, председника Етнографског одбора и председника ове највише научне установе у Србији. Захваљујући Цвијићевом преданом раду ојачао је географски центар на Универзитету у Београду и повећао се број заинтересованих за географска истраживања.
Из тог разлога српски научник је са својим сарадницима основао Српско географско друштво 1910. године. Током 112 година постојања Друштво је организовало и реализовало бројне активности. Данас броји преко 1000 чланова.
Истовремено када је именован за професора Универзитета подигао је плац и подигао кућу на месту некадашње Митрополитове баште, у делу Београда где су становале и друге знамените личности Србије. Године 1963. Цвијићева кућа и лична заоставштина стављени су под заштиту. Две године касније претворена је у Меморијални музеј који је за посетиоце отворен 1968. године. Данас се Музеј Јована Цвијића налази у саставу Музеја града Београда. Музејска поставка састоји се из репрезентативних предмета ─ експоната као што су рукописи, преписка, бележнице, фотографије, географске карте, књиге, лични предмети, дипломе и одликовања.
Шумадију, у северном делу централне Србије, састављену из површи изолованих планина, чији изглед подсећа на планинска острва, окружене језерским терасама и широким долинама, Јован Цвијић је истраживао неколико година.
Своја истраживања у овом делу Србије започео је 1900. године, приликом којих је дошао до закључака о настанку, геолошком саставу терена, вулканизму и палеовулканским облицима у рељефу и хидролошким развођима.
Нарочито је указивао на значај планинског масива Рудник за који је сматрао да је највеће планинско острво у централном делу Шумадије. Стигао је до највишег врха овог планинског масива, Великог Штурца на 1.132 m надморске висине.
Овај врх је преименован и назван управо по српском научнику – Цвијићев врх 1983. године, на иницијативу географа Војногеографског института из Београда и професора Одсека за географију Природно-математичког факултета из Београда, данашњег Географског факултета.
Резултате истраживања на подручју Шумадије Цвијић је објавио у првој књизи „Геоморфологије“, публиковане 1924. године.
Научно истраживање највеће и најдуже клисуре у Европи – Ђердапске клисуре и околине, Цвијић је реализовао 1898. и од 1902. до 1905. године.
На основу резултата добијених током овог истраживања, српски научник је изнео хипотезу да постојање десет флувијалних тераса (Мирочка, тераса Казана и Калфе и седам нижих тераса непосредно изнад нивоа Дунава) у Ђердапској клисури указују на усецање Дунава.
Поред тераса, предмет ове научне екскурзије био је и еолски рељеф, те је утврђено да се између Пека, Бакинске реке и Дунава налазе највеће партије живог песка уз лес. Као разлог томе, Цвијић наводи да је кошава у овом подручју најјача у Србији.
Сви подаци у научниковим бележницама су илустровани скицама дина и њиховим правцем пружања.
Подручје данашњег Косова и Метохије српски научник је теренски истраживао 1900. године када је у друштву својих сарадника на коњима и пешке прошао Косово Поље и његов обод, средњовековни рудник Ново Брдо, Јањево, знаменито насеље из средњег века, манастир Грачаницу, Приштину, Косовску Митровицу и Метохију.
У то време у Метохији је владала нестабилна политичка ситуација због лоших односа турских власти са Арнаутима (Албанцима), те ни њихове суварије (коњаници) нису смели да иду у то подручје. Упркос претњама, Цвијић је одлучио да пропутује Метохијом и посети Пећ.
Током овог путовања није се служио картама и није бележио податке. Резултати до којих је дошао односили су се на планинске системе, а то је да се Динарски планински систем не продужава преко Метохијске котлине на југ, већ јужно од ње настаје нови геолошки и геоморфолошки потпуно различит систем, који је назван Шарско-пиндски систем.
Поред наведених научних резултата, Цвијић је на овом подручју открио облике рељефа који су указивали на присуство плеистоцене глацијације у овом подручју.
Природно најтеже проходна планина на Балканском полуострву – Проклетије, са бројним облицима ледничког рељефа, била је српском научнику веома интересантна за истраживање.
Због положаја на граници држава није било могуће извести научну екскурзију све до 1913. године. У летњим месецима те године указала се прилика за теренско истраживање, те је Цвијић завршивши своје обавезе на факултету, кренуо на екскурзију која је трајала два месеца.
Поред Цвијића, у овом научном подухвату учествовао је и Антоније Лазић, изврсни картографски цртач, који је често пратио Цвијића на научним путовањима и који је илустровао сва Цвијићева дела многобројним геолошко-геоморфолошким профилима, тематским и другим картама и панорамским скицама. На овој екскурзији учествовали су и угледни инострани научници: др Јиржи Данеш, професор Карловог универзитета у Прагу и др Виктор Дворски, професор истог Универзитета у Прагу.
Маршутне тачке ове научне екскурзије биле су: Ужице, Ивањица, Јавор, Сјеница, Пештер, Рожаје, Андријевица, Виситор и Плав. Због безбедности, краљ Црне Горе Никола I доделио је учесницима научне екскурзије војничку пратњу, чији је задатак био да поставља шатор, доноси воду и припрема храну.
Кључни научни резултат до којег је Цвијић дошао приликом овог истраживања је геотектонске и геоморфолошке природе. Наиме, он је утврдио да се од Цетиња и Тарбоша сви набори Динарских венаца савијају на североисток. На Проклетијама они постају гушћи и нагомилани, збијени, па тамо планине достижу највеће висине у Динаридима. Тиме се завршава Динарски систем, јер даље на југу нема ортографског или геолошког наставка.
Такође, приликом ове екскурзије Цвијић је пронашао трагове леденог доба, те је дошао до закључка да је лед прекривао цео овај планински простор, као и да је на овом простору била заступљена најјача балканска глацијација.
Херцеговина, коју Цвијић описује као област испуњену питомим карсним пољима и са кршним гребенима, била је предмет научникових истраживања током целог научно-истраживачког рада.
Једна од његових већих екскурзија у Херцеговини, Далмацији и Црној Гори (подручје данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе) била је у мају 1908. године приликом које је проучавао ерозивне карсне површи и приобални појас Јадрана.
Маршруту за ову екскурзију сачинио је пред сами пут, обухватајући следећа места: Локве, Бакар, Црквеница, Шибеник, реке Крку и Зрмању, Сплит, Книн, реку Цетину, Омиш, Макарску, Метковић, Требижат, долину Неретве, Прењ, Невесиње, Столац, Требиње, Попово поље, планину Оријен и Херцег Нови.
На овом путовању Цвијића су пратили његови ученици и сарадници Боривоје Ж. Милојевић, Јован Ердељановић и Јевто Дедијер. Путовање је било испуњено неприликама, и поред дозволе за путовање додељене од аустроугарског посланика у Београду (амбасадора), грофа Форгача. Аустријске власти су поставиле стражу око хотела у ком су били смештени и нису дозволили излазак научницима.
Медији су извештавали о свим неприликама на које је наилазио српски научник. Цвијићево научно путовање била је тема и на редовној седници Скупштине Србије.
Цвијић се посветио истраживању високо-планинских простора и облика крашког рељефа у Босни, Херцеговини и Црној Гори 1897. и 1898. године.
Том приликом он је посетио Сарајево и његову околину, затим Травник, Гламочко Поље, Ливањско поље, Бушко Блато, Билећу, Гацко, Фочу, Шћепан Поље, Трескавицу, Волујак са Маглићем, Дурмитор и Жабљак.
На овом простору систематски је вршио инструментална мерења ваздушног притиска, температуре ваздуха и воде. Поред мерења вредности, пратио је и облике плеистоценог ледничког рељефа.
На овом теренском истраживању провео је два и по месеца. Месец и по дана посветио је истраживању високо-планинског рељефа, док је другог месеца боравка посветио истраживању нижег подручја Босне и Херцеговине. О самом Жабљаку на Дурмитору записао је следеће:
...сад сам у најтипскијем сточарском крају наших земаља, највишој варошици балканској (преко 1.500 m висине), а можда и европској, најлепшем тефериџу где сам и мало угодности нашао и где ћу се два дана одмарати. Већ у вече наступа јака хладноћа, а спуштају се и јесење магле…
Осим основних географских података, Цвијић је описао начин живота у овима неприступачним високо-планинским пределима, као и сам његов смештај који је подразумевао боравак у катунима или под шатором, дељењем хране са чобанима уз слушање чобанских песама и шала.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Охридско језеро испуњено водом топлог плаветнила пријатнијег од небеског плаветнила, како је записао Јован Цвијић, налази се у данашњој Северној Македонији.
Проучавао га је неколико пута у периоду од 1898. до 1901. године.
Приликом истраживања језера помоћ му је пружио његов ученик и тадашњи професор географије у српској гимназији у Солуну, Петар Јанковић.
Премеравање самог Охридског језера трајало је осам дана. Том приликом утврдили су облик језерског басена са температуром и кретањима воде, језерску дубину, као и површинске и подземне токове ширег окружења.
Цвијић је веома ценио француски народ за који су он и његова супруга Љубица сматрали да се одликује поштењем, љубазношћу, културом и солидарношћу. Током свог живота радо је одлазио у Париз и остале делове Француске.
У Паризу је боравио 1913. године приликом одржавања Интернационалне конференције за израду светске карте у размери 1:1 000 000. Цвијић је учествовао као делегат Србије. Циљ ове Конференције био је успостављање јединствених ознака за представљање терена, морских и језерских дубина, као и транскрипција географских имена латиницом ради потреба у пошти, телеграфу, царини и др.
Други боравак у Паризу био је у време Првог светског рата када је на позив истакнутог француског научника Видал де ла Блаша држао наставу из предмета Етнографија Балканског полуострва, као гостујући предавач на Филозофском факултету Универзитета Сорбона у Паризу. Званични акт о именовању за предавача од стране Министарства провете Француске добио је 29. јуна 1917. године. Овим документом предвиђено је да српски научник држи предавања током 1917. и 1918. године. Касније његово ангажовање продужено је и на 1919. годину. Географско друштво у Паризу га је том приликом одликовало сребрном медаљом „Prix Eugen Patron“. Цвијићева предавања на тему антропогеографије и етнографије Балканског полуострва публикована су у његовом најзначајнијем и најобимнијем делу „La Peninsule Balkanique, Geographie humaine“ („Балканско полуострво. Друштвена географија“), које је објављено на француском језику у мају 1918. године у Паризу.
Цвијић је након неколико година поново држао предавања на париском Универзитету (1925. године). Тада је одржао предавања о карсту и резултатима његових теренских истраживања на Балканском полуострву. Предавања су одржана у амфитеатру Тирго пред бројним професорима и студентима. Универзитет Сорбона се одужио Цвијићу тако што га је 13. марта 1924. године именовао за почасног доктора наука. Свој педагошки рад током 1925. године употпунио је и екскурзијама у јужној и југозападној Француској, приликом којих је обишао пећину Ла Кав и јаму Падирак.
Још једна од веома важних Цвијићевих улога у Паризу била је учешће на Конференцији мира након Првог светског рата. Био је члан делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и председник њене етнографско-историјске секције. Присуствовао је и раду Територијалне комисије, те је дао велики допринос приликом утврђивања државних граница тек формиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Међу научницима са којима је Цвијић блиско сарађивао издвајају се чешки научници, пре свега професор Карловог универзитета у Прагу, Јиржи Данеш.
Његова сарадња са чешким научницима започела је на самом почетку научниковог рада. Већ 1901. године добио је позив од колега у Прагу да прихвати место професора на Филозофском факултету у Прагу, а које се указало због пензионисања професора Јана Палацког.
Званични позив од Професорског савета Цвијић је добио у фебруару 1902. године. Цвијић је одлагао своју одлуку о пресељењу у Праг. Правдао се обавезама у Географском заводу и у Краљевској академији (уређење Картографског одељења и припрема публикације о централном делу Балканског полуострва).
Иако је своју одлуку одлагао, послао је списак услова Филозофском факултету у Прагу, за које је сматрао да су потребни да би се настава реализовала. Услови су садржали потребна финансијска средства за потребе ученичких екскурзија, затим потребне инструменте као наставна средства – бусолу, анероид, фотографски и пројекциони апарат, збирку географских карти, колекцију фотографија и старијих картографских дела, као и опремање шест просторија и слушаонице.
У септембру 1903. године Министарство за културу и просвету у Бечу именовало га је за професора физичке географије на Карловом универзитету у Прагу. Међутим, Цвијић је љубазно одбио позив и своје разлоге изложио министру просвете др Вилхелму фон Хартелу.
Након овог догађаја, Цвијић је наставио сарадњу са чешким научницима. Током свог научног рада више пута је учествовао на међународним скуповима у Прагу. На једном од својих излагања нагласио је да му је особито мило што своје мисли о словенској цивилизацији може изнети у Златном Прагу, у коме је највише рађено на неговању словенске узајамности и оживотворењу заједничких словенских идеала.
О овом Цвијићевом предавању, одржаном 8. октобра 1922. године, извештавали су листови „Српски књижевни гласник“ и „Нова Европа“. Веома значајан је и Први конгрес словенских географа и етнографа, одржан такође у Прагу, 1924. године приликом ког је Јован Цвијић именован за јединог почасног председника.
Чешка академија наука и уметности у Прагу изабрала је Јована Цвијића за свог почасног члана 1922. године.
.jpg)
.jpg)
Добивши од централне цариградске власти (Владе) дозволу за путовање и научно истраживање 1899. године, Цвијић је отишао у Цариград, данашњи Истанбул, где је на основу теренских истраживања успешно проучио и објаснио постанак и еволуцију мореуза Босфора и Дарданела, као и Мраморног мора које се налази између њих.
Са овог путовања научнику су остале пријатне успомене на саму турску власт која је била веома услужна према њему, те му је обезбедила суварије (коњанике) и заптије (чуваре реда) који су га пратили током путовања. Своје утиске о турском становништву оставио је у својим белешкама:
Отворен карактер и оријенталска отменост виших турских слојева, у којој је тако много старе светске мудрости, учинили су на мене најбољи утисак. Сасвим је јасно да ми нису измакле из очију познате рђаве стране турске управе и неуређено и мучно стање њених поданика; али то нема везе с мојим путовањем чисто научног карактера. Ја сам добио уверење, да научни путник, који има препоруку из Цариграда или од валије и располаже с нешто такта, може по Турској што се власти и бољих Турака тиче, без неприлика путовати.
Међу првим Цвијићевим теренским истраживањима биле су научне екскурзије реализоване на подручју Бугарске, на планинама Балкан, Рила, Витоша и Верила, као и у околини клисуре реке Искар, током јула и августа 1896. године.
Том приликом, српски научник је двадесет дана посветио теренском истраживању западног дела планине Балкан.
На овом путовању пратио га је тамошњи геолог Георгије Златарски.
Након планине Балкан обилазили су подручје на потезу од Цариброда, данашњег Димитровграда, до Софије.
У главном граду Бугарске сачекао га је његов професор геологије на Великој школи и сарадник Јован Жујовић.
За време ове научне екскурзије Цвијић је сазнао да је одликован Таковским орденом IV степена, те је упутио речи захвалности тадашњем министру просвете и црквених дела Љубомиру Ковачевићу:
…Фала ти што си ме се сетио, и ако ја не мислим да сам толико урадио, да би ме већ требало декорисати.
Обишавши ове крајеве, српски научник је утврдио трагове старих ледника на Балканском полуострву уопште.
.jpg)
Резултате својих научних истраживања Јован Цвијић је излагао на различитим научним скуповима. Године 1904. узео је учешће на Географском конгресу, одражном у Напуљу, у Италији.
Теме овог Конгреса биле су: карст, Балканско полуострво и вулканизам. Цвијићева намера била је да поред учешћа у раду Конгреса, посети и види вулкане и њихову околину ─ Везув, Етну и Стромболи.
Осим наведених географских појмова, Цвијићев план је био да погледа и копира карте у библиотекама у Фиренци, Венецији и Риму.
Како би обезбедио потребна средства за ово научно путовање обратио се тадашњем министру просвете и црквених послова Љубомиру Стојановћу.
Ово научно путовање трајало је месец дана, а Министарство просвете је обезбедило средства у износу од хиљаду динара из Фонда Димитрија С. Николића – Беље, фонда чији је циљ био помагање научних проматрања српског народа.
.jpg)
Министарство просвете Србије доделило је Јовану Цвијићу стипендију у износу од 2.500 динара за докторске студије на Филозофском факултету Универзитета у Бечу, у Аустрији. Студије је започео у јесен 1889. године.
Предавања је слушао и испите полагао из опште географије, математичке географије, хидрологије, геоморфологије, геотектонике, геологије, историјске географије, антропогеографије, метеорологије, а учествовао је у раду семинара и истраживачких екскурзија. Професори су му били признати научници Албрехт Пенк, геоморфолог, Едвард Сис, геотектоничар, Јулијус Хан, климатолог и метеоролог и Вилхелм Томашек, оснивач историјско-географске научне школе.
У оквиру предмета геологије слушао је предавања о Индијском полуострву, Африци, Аустралији, Новом Зеланду, Јужној Америци и Арктику, а у оквиру метеорологије слушао је о климатским елементима (температури ваздуха, ваздушном притиску, циркулацији ваздуха, падавинама) и њиховим карактеристикама.
У Бечу, културном, научном и уметничком средишту Европе, провео је три године. Студије је завршио одбраном докторске тезе „Карст. Географска монографија“ („Das Karstphanomen. Versuch einer morphologfoschen Monographie“) 12. и 13. децембра 1892. године.
Многи научници света одали су признање Цвијићу за написану докторску дисертацију, оценивши је као научно дело трајне вредности.
Након завршених студија Цвијић се вратио у Београд.
Током свог живота више пута је боравио у Бечу. За време тих боравака учествовао је на различитим научним скуповима. Издваја се његово предавање на тему „О постанку Ђердапа“ које је одржано у Географском друштву у Бечу. Предавању су присуствовали сви чланови Друштва, професори и доценти географије и геологије на Универзитету у Бечу и велики број студената.
Солунски залив и његове обалске облике Јован Цвијић је проучавао од 1898. до 1901. године.
Предмет истраживања били су тектонски облици рељефа и геолошки састав, поред којих је вршио и премеравање језера у близини Солуна, као што је Островско језеро.
У премеравању овог језера помоћ му је пружио Јулије Ерлмајер, тадашњи настојник железнице у Острову. Он је српском научнику уступио батиметријски апарат, термометар и друге апарате за мерење дубине језера и остала проматрања језерске воде.
Премеравање овог језера трајало је десет дана. Господин Ерлмајер је и у наредним годинама писмено обавештавао Цвијића о нивоу воде на Островском језеру. Добијени подаци су му послужили за цртање скице језера са изобатама.
Резултате истраживања са ове научне екскурзије српски научник је објавио у свом делу „Основе за географију и геологију Македоније и старе Србије“.
.jpg)
.jpg)
У Нешателу, градском насељу у западном делу Швајцарске, Цвијић је боравио неколико пута.
Године 1908. боравио је у овом месту ради учешћа на Деветом међународном географском конгресу, на којем је представио своја истраживања у секцијама Конгреса чије су теме биле о рељефу морских обала и глацијацији. У оквиру секције са темом о глацијацији Цвијић је представио свој рад под називом „Плеистоценска узвишења и глацијација“.
Други Цвијићев боравак у овом швајцарском месту био је од 1915. до 1916. године, у време трајања Првог светског рата. За време овог другог боравка Цвијић је учествовао на Годишњој скупштини Нешателског географског друштва и том приликом је одржао предавање под називом „Главне морфолошке карактеристике Балканског полуострва“.
Скупштина је одржана у Великој сали Универзитета у Нешателу пред бројним професорима, студентима и заинтересованим грађанима. Током боравка у овом месту, Јован Цвијић и његова супруга Љубица предузимали су и низ хуманитарних акција ради помоћи српским ученицима и студентима.
